Predstave na maloj sceni

Iskrivajući istinu društvenih konvencija i granica među ljudima, "Kovači" kuju ono u šta je čovek naučio da veruje, čineći hvalospev ljudskom postojanju i oblikujući dokaz o besmislu svakog sukoba.

Junaci ovog komada pitaju se šta bi bilo da nisu išli u rat, da ih žena nije prevarila, da im je sin bio sin i tako dalje - navodeći nas na spontanu identifikaciju sa likovima i zapitanost kako bismo mi postupili na njihovom mestu. I sve to kroz neverovatnu komičnu vrtešku zasnovanu na jednostavnoj, komičnoj formi hipotetičkog govora, što znači - nestvarnom.

U komediji „Opet plače, al sad od sreće“ Novice Savića, nećemo se susresti sa prodajom bubrega, već sa naručivanjem i kupovinom novorođene dece! Radnja dela događa se u čekaonici na železničkoj stanici provincijskog gradića u kojoj Muniša, u želji da napusti oca stakloresca i rad u njegovoj radionici, zatiče tmurnu i neraspoloženu Oliveru, sredovečnu ženu, koja odlazi za prestonicu neobavljenog posla. Naime, nije uspela da kupi dete od bračnog para, inače poznatog u gradiću, koji već dvadesetak godina „isporučuje“ za dobre novce novorođenčad nerotkinjama!

Pozorište je drevno, moćno i večno. Pozorište prati čoveka od trenutka kad je rečima i pokretima mogao oblikovati svoje misli, želje, smehove, strahove i nadanja, pa sve do najrazvijenijeg momenta kad na osnovu otkrića razvija u mašti još nedostignute mogućnosti. Pozorište je beg od skučenosti, zagledavanje iza dostupnog sveta, projektovanje vlastitih zelja i domišljanja u postojeći svet, pozorište je dete sna koji se zasniva na postojećoj stvarnosti.

Ulazim u teatar na „mala vrata“, kao da mi je Pera pisar iz Administrativnog odeljenja dojavio, a Ujka Vasa zauvek uveo u spisak, da je pozorišna scena, a ne filmsko platno, u ovom trenutku moga života, moje prirodno umetničko stanište.
Zove me Nemanja Ranković, „hudruk“ Narodnog pozorišta iz Užica, i obaveštava me da treba da postavim na scenu ovog pozorišta, od čijeg pomena me podilaze žmarci, komad Miodraga Ilića o Nušićevoj Živki ministarki, Žanki Stokić.

Drama SISTEM je metaforična priča o pokušaju sloma ljudskog duha. U prazom prostoru se ne događa nista sem smrti. Čije? Zar je bitno? Uvek se radi o životu ili smrti. Ne postavlja se pitanje KO JE KRIV? Već KO ĆE PLATITI GREŠKU? I da li je ono što vidimo zaista to. Apsurd je ključ psihologije. Šta je vrednije, čin ili "legende"?

Prica o prijateljstvu meu ljudima koja govori da covek kroz život ne može ici sam, da treba one koji ce mu pomoci, prijatelje na koje ce se osloniti.
Zašto se bajka DUGONJA, TRBONJA I VIDONJA igra baš 2011. godine u Užicu,170 godina posle od kada ju je Karel Erben napisao i objavio u Pragu, i 56 godina od prve predstave po ovoj bajci za koju je tekst napisao i režirao Mladen Širola u Zagrebu?

Ovaj komad se u originalu samo naizgled bavi procesom stvaranja umetničkog dela iako je i ta tema izuzetno lucidno i iščašeno razložena. Prava tema je ipak vezana za pitanja konstrukcije i rekonstrukcije identiteta, kao i za beskrupulozne manipulacije tim procesom.

Pozorišna drama Kraj vikenda demistifikuje tradicionalne bračne uloge. Bračni partneri, u odnosu u kojem se jedan supružnik žrtvuje za drugog, gde se izgubila početna bliskost i ljubav, pronalaze načine da se međusobno muče. Na kraju, oni ponovo nalaze privlačnost, koja ih spaja.

Zašto bi učaurenost u sopstvenu usamljenost, topli i neranjivu, bio poželjniji koncept života nego avantura zajedničkog trajanja? Da li je vreme ubuduće tako mračno i neprijateljsko prema krhkim idealima ljubavi i sreće?
Ako Jeca i Meda nekom pozorišnom čarolijom dobiju neverovatnu mogućnost da u pet minuta pred venčanje dožive, izmaštaju, zaigraju, preinkogniciraju ili odsanjaju svoje buduće zajedničke godine, da li će se odlučiti za svoje definitivno "DA" ili definitivno "NE".