Značajna su bila i gostovanja putujućih pozorišta kao što je pozorište Dušana Životića, Orfeum Mike Ristića, Gundulića, sarajevskog Narodnog pozorišta itd. Za vreme Užičke Republike koja je bila prva veća oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi, neposredno po oslobođenju Užica, septembra 1941. formirana je pri Užičkom partizanskom odredu i Umetnička četa čija je dramska sekcija u toku svog dvomesečnog rada priredila u Užicu i okolini veoma bogat program. Postojanje ovog pozorišta snažno je uticalo da se odmah po oslobođenju osnuje stalno profesionalno pozorište odlukom Ministarstva prosvete Srbije 10. avgusta 1945, a već 24. septembra je izvedena prva premijera. Bio je to komad „Roditeljski dom“ V. Katajeva. Svoj rad pozorište je započelo u Sokolskom domu, da bi s rekonstrukcijom glavnog gradskog trga Pozorište 1967. dobilo svoju novu zgradu. Pored brojnih gostovanja u zemlji i inostranstvu i brojnih nagrada i priznanja na pozorišnim festivalima (BITEF, Susreti „Joakim Vujić“, Venecijanski pozorišni bijenale itd.), 1996. je osnovan i Jugoslovenski pozorišni festival koji je doprineo da Užice dobije i „visokozahtevnu“ publiku. Profesionalnoj klimi i rezultatima po kojima se Narodno pozorište Užice izdvaja na mapi teatara Srbije doprinela je i naglašena potreba da prati i učestvuje u savremenim tokovima evropskog pozorišta, na način na koji se do sada izvan Beograda nije osmelilo nijedno domaće pozorište, a istovremeno ostalo svesno svog osobitog regionalnog značaja kao jedino profesionalno pozorište na teritoriji jugozapadne Srbije. Pozorište je zaključno sa sezonom 2014/15. izvelo 533 premijere.
Izložba Narodno pozorište Užice 1945-2015 autora Olge Marković, muzejskog savetnika, svedoči tragom minulog vremena, o svim fazama u radu Pozorišta, od osnivanja 1945. do poslednje premijere komada „Svrati, reče čovek“ I. Velisavljevića 8. aprila 2015. Izložbu u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije pratiće i projekcije pozorišnih predstava užičkog pozorišta.

Ljubomir Simović je zabeležio…
NARODNO POZORIŠTE UŽICE
U ovom gradiću s dve crkve i pet pijaca (drvarskom, zelenom, rakijskom, stočnom i žitnom), sa dve osnovne škole (jednom gradskom, užičkom, i drugom seoskom, buarskom), s realnom gimnazijom i Učiteljskom školom, s kovačkom i potkivačkim, bravarskim i kazandžijskim, crevarskim i lederskim, vunovlačarskim i bojadžijiskim, s opančarskim, kolarskim, stolarskim, berberskim i gvožđarskim radnjama, s potocima i javnim česmama, s rekom, i s dve električne centrale na toj reci, sa železničkom stanicom, kolnicom i ložionicom, s tkačnicom, puškarom i kožarom, s malim i velikim parkom (u čijim su se paviljonima pre rata ponekad održavali promenadni koncerti), s bakalnicama, pekarama i kafanama, s tri hotela i jednim fotografom, s dve kasarne, sa sokolanom i javnim kupatilom, s dve vodenice i jednim parnim mlinom, s tri apoteke i bolnicom, s dve male privatne štamparije i, ako se dobro sećam, s dve knjižare, i sa siluetom oronule srednjovekovne tvrđave iznad svega toga, jedne septembarske večeri 1945, u zgradi predratnog bioskopa “Luksor” u užičkoj glavnoj ulici, otvoreno je Pozorište.
To što je ovaj grad otvorio Pozorište, značilo je da neko u njemu želi da se on otvori svetu i svetskoj kuturi. Taj neko je znao da to što pozornica, iz praktičnih razloga, mora da bude uzdignuta bar jedan metar iznad tla, znači da ona ne samo bukvalno, nego i simbolički i suštinski, predstavlja jedan drugi i viši nivo u odnosu na nivo pijace i ulice, na kome se odvija naš svakodnevni život. Taj neko je možda znao i da je pozornica, u stvari, drvena raskrsnica na kojoj se ukrštaju različiti putevi i sudbine. I možda je znao da put, kojim nešto iz sveta može ovde da dođe, i kojim odavde može da se ode u svet, vodi preko te drvene raskrsnice.
Preko te raskrsnice u Užice su stigli Skapeni i Pometi, Tartifi i Žutilovi, stigle su Mirandoline i Petrunjele, Gospođe Vorn i Gospođe Živke ministarke, stigli su Šajloci i Kir Janje, Buličovi i Glembajevi, Bopčinski i Dopčinski, ujka Vanje i Stanoji Glavaši, Dezdemone i Koštane, revizori i malograđani, uobraženi bolesnici i rodoljupci, laže i paralaže, učene žene i pokondirene tikve, ožalošćene porodice i hvalisavi vojnici, mletački trgovci i seviljski berberi… Preko te drvene raskrsnice u Užice je počeo da stiže onaj čudesni glumački narod, kome je neizvesnost često jedina izvesnost, koji često nema sigurnog doma i krova, ali koji je kod kuće svuda gde postoji pozorišna zavesa, i čiji su najsigurniji zidovi i bedemi pozorišne kulise. Ti glumci, i ostali pozorišni ljudi, već cetiri decenije održavaju u ovom gradu to čudo koje se zove pozorište. Oni se, u desetinama različitih likova, pojavljuju u svetlosti pozornice, žive i svetle u toj kratkotrajnoj pozorišnoj večnosti, i zatim nestaju.
Kuda nestaju? I koliko nestaju?
Uvek me je zanimalo šta se s glumcima događa posle predstave. Predstava se završava, zavesa se spušta, svetlost u dvorani se pali, leševi ustaju, kraljevi se klanjaju trgovcima, sudije zlikovcima aplaudiraju i viču “Bravo!” Onda se dvorana prazni, svetla se gase, vrata se zaključavaju, vatrogasci i vratari odlaze kućama, moljci se vraćaju u perike i, posle nekoliko trenutaka tišine i tame, iz rupa počinju oprezno da izviruju miševi. Siroti pozorišni miševi, koji su gladniji čak i od crkvenih. A šta se događa s glumcima. U kakav mrak odlaze oni posle tog teatarskog sjaja? Kuda silaze sa scene, sa tog višeg nivoa stvarnosti? Oni ne silaze na ovo naše realno, zemaljsko tle, na kome se odigrava naš svakidašnji život. Zato što su se popeli iznad tog nivoa, oni sad silaze ispod njega. Zato što su se popeli više, oni po nekoj nedokučivoj surovoj logici silaze dublje i niže: posle predstave, glumci silaze u ponor. Što je uzlet bio veći, ponor je dublji, što je scena bila blještavija ponor je, posle nje, mračniji. Taj ponor nije zajednički niti je za sve isti: nekome je to samoća, nekome nezadovoljstvo, nekome nerazumevanje, nekome strah, nekome sumnja, nekome zima, nekome zaborav… Ali, to penjanje na viši nivo nije bilo uzaludno, i taj silazak u ponor nije silazak bez traga. To želi da kaže i knjiga koja nas je večeras okupila. Ova knjiga je tek samo jedna vidljiva opeka ogromnog nevidljivog zdanja, sastavljenog od svih predstava odigranih u ovom pozorištu. To ogromno nevidljivo zdanje, koje glumci sa svakom novom predstavom dograđuju, i s kojim zajedno, posle svake predstave, iščezavaju, nikada ne nestaje sasvim: ono živi i postoji kao naša pozorišna tradicija, naša umetnost, naša kultura. I u tu tradicuju, u tu kulturu, ugrađeni su talenti i napori mnogih ljudi, čija imena pokušava da sačuva ova knjiga. Cilj knjige nije ni da potvrđuje, ni da odriče, ni da sudi, nego da se seća. A čuvanje sećanja na one koji su otišli treba da bude ohrabrenje onima koji dolaze…