Kao što je ovo bila naredba sudbine, bez mogućnosti izbora /a ko bi, pa, to odbio?!/, tako je i sve ostalo od Boga, ili Upravnika, dato - Divna,Boban i Vaha.
Oduzimam se, pa se sabiram, pa brojim do sto.Pozorište sa ogromnom tradicijom izuzetnih predstava, slavni pisac.Prvaci drame.Mlad reditelj.
Zovem svog stalnog dramaturga, proverenog saradnika.Molim da pročita i predlažem da sažmemo poslednju Žankinu noć u ovoj „dolini suza“ u jedan trenutak – onaj u kome čoveku, u trenutku smrti, kako svedoče oni koji si se vratili „sa one strane“, pred očima prođe život. Ideja se prihvata i počinjemo maraton.Koji će se završiti 16.juna, „sa štitom ili na njemu“, kako su govorili meni omiljeni Spartanci.
I tako me Užičani „uvode u dužnost“.
Godina je u kojoj obeležavamo 150 godina od rođenja našeg najznačajnijeg komediografa. Mejn strim srpske dramaturgije je, zapravo, komedija.Smešna ili tragikomična, verbalna ili apsurdna, ona je onaj glavni tok našeg dramskog pisanja.A Nušić je na početku svega.
Sa šeširom u ruci, pred ovim divnim umetnicima, značajnim piscem, slavnim teatrom i odnegovanom pozorišnom publikom, klanjam se seni Nušića i nesrećne / a ima li,uopšte,srećnog umetnika?!/ Žanke Stokić i, sasvim uzgred, molim da obratite pažnju na ono što je nama, u predstavi, bilo najvažnije: da je Žanka, u trenutku kad stupa pred vas, već slobodna i u raju, dakle u teatru, kao i da više ne mora da razdire napaćenu dušu večitom dilemom - umetnost/pozorište/ ili život.Svaki umetnik će izgubiti tu igru sa đavolom.
Svi mi treba odmah da položimo oružje pred ultimatumom da smo živi samo dok smo na sceni.
Andrea Ada Lazić
