Inspirisan društvenim i političkim zančajem klasične antičke tragedije zamišljao je teatar kao KULTURNI RITUAL, intenzivno poetsko i filozofsko sučeljavanje izmedju glumaca, intelektualaca i publke. U drami Pilad, klasični svet je kulturno zaledje. Ona nudi tradiciju koja služi kao sidro za društvo rasejano i zbunjeno obmanjujućim ideologijama, lažnim idejama o progresu, civilizaciji i demokratiji. Priča se odigrava u idealnoj prošlosti, a mit postaje sredstvo putem koga se tumači savremena realnost.

Pilad je izuzetno značajan tekst, maraton jedinstveno jakih i lepih stihova, revolucija reči koja stvara pukotinu u svemu što se ne menja, u istoriji koja se ponavlja, u predvidljivoj sramoti korumpirane političke vlasti. Drama opisuje na lirski i epski način uspon i pad novih “nacija”, to je metafora nebrojenih revolucija i transformacija izmedju straih i novih režima. U isto vreme, Pilade je neka vrsta autobiografije koja govori o idealističkom traganju intelektualca u savremenom svetu. Sam Pazolini je poput Pilad-a, intelektualac zatvoren u svom sopstvenom svetu. On preduzima frenetično i poetsko traganje za svetlošću da bi je postavio uz zaslepljujuću svetlost ljudskog Razuma. Ali on ne uspeva da pronadje odgovor i može samo da vikne svoju kletvu, proglašavajući osećaj bespomoćnosti i nemogućnosti da reši beskrajna pitanja i protivrečnosti postojanja.

 Jovan Ćirilov

ODLOMCI iz
Manifesta novog teatra

Pier Paola Pazolinija «Novi argumenti», n.s., 9, januar-mart 1968

(Teatar reci)

Novi teatar treba definisati kao «Teatar reči». On ne krije da se eksplicitno suprotstavlja teatru atinske demokratije.

Teatar reči je potpuno nov teatar, jer se obraća novoj vrsti publike, prevazilazeći sasvim i zauvek tradicionalnu buržoasku publiku. Njegova novina se sastoji upravo u postojanju reči: to jest, u suprotstavljanju tipičnim teatrima buržoazije, teatru ogovaranja ili teatru Gesta ili Buke, koji su pripisani suštinskom jedinstvu: a) od same publike (koju prvi zabavlja, drugi skandalizuje), b) od zajedničke mržnje prema reči, (licemerna u prvom, iracionalna u drugom). Teatar reči traži svoj «teatarski prostor» ne u spoljašnjoj sredini nego u glavi. [...] Teatar reči je narodski [...] teatar reči nema nikakvog spektakularnog interesa, mondenskog itd.: njegov jedini interes je kulturni, zajednicki za autora, glumce i gledaoce; koji, dakle, kada se okupe, izvršavaju «kulturni ritual».

(Glumac teatra reci)

Biće neophodno da glumac «teatra reči», budući da je glumac, promeni prirodu: neće morati više da se oseća, fizički, kao nosilac reči koja trascendira kulturu u svetu ideju teatra: vec će jednostavno morati da bude čovek kulture. On nece više morati, dakle, da zasniva svoja umeća na ličnom šarmu ili na nekoj vrsti histerične i spiritističke moći demagoški koristeći želju za predstavom, ili zloupotrebljavajući gledaoca implicitnim prinudjivanjem da učestvuje u svetom ritualu. On će pre morati da zasniva svoja umeća na sopstvenoj sposobnosti da zaista razume tekst. I da ne bude dakle tumac nego nosilac poruke (Teatar!) koju trascendira tekst: da bude živi prenosilac samog teksta. On ce morati da učini svoju misao vidljivom: i bice utoliko bolji ukoliko, slušajuci ga kako izgovara tekst, gledalac shvati da je on razumeo.

(Teatar reci i ritual)

Teatar reči [...] odbija s besom, prezirom i gadjenjem, da bude TEATARSKI RITUAL, to jest da se povinuje pravilima tautologije koja se radja iz jednog religiozno arheološkog duha, dekadentnog i kulturalno neodredjenog, koji buržoazija lako može popuniti preko samog skandala koji on želi da izazove. Odbija da bude DRUSTVENI RITUAL buržoazije: štaviše, ni ne obraća se buržoaziji i izuzima je, zatvarajući joj vrata pred nosom. Ne može da bude POLITICKI RITUAL aristotelovske Atine, sa njenim «mnogima» koji su bili male desetine hiljada ljudi: i ceo grad je bio sadržan u njenom čudesnom društvenom teatru na otvorenom. I najzad, ne moze da bude RELIGIOZNI RITUAL, jer se čini da ga novi tehnološki srednji vek isključuje, budući antropološki različit od svih prethodnih srednjih vekova... [...] teatar reči se radja i dela sasvim u okviru kulture. Njegov ritual, dakle, ne može se definisati drugačije do KULTURNI RITUAL.