Ali Uskokovićevi romani i pripovetke su više od lokalnog, ponajpre zato što smo, čitav vek kasnije, kao društvo na gotovo istom mestu na kome nas je Uskoković ostavio. Možda su u pitanju procesi dugog trajanja, kako to nazivaju pametni istoričari, ali biće da ovde procesa promene i nema, sa čime nas Uskoković bolno suočava. Ili da smo stotinak godina posle Uskokovića skloni reverzibilnim procesima, da napredak, čak i kada ga ima, nije zauvek. Opet su nam gradovi puni marginalizovanih došljaka, opet je san o životu vezan za veliki grad u kome se teško dolazi do cilja. Upitna pozicija intelektualca nije se, čini se, nikada menjala. Jednako nas muči nemušta, bezenergična i nesrećna inteligencija, ona koja sanja o odlasku, pristaje na kompromise, i onda u pola glasa, po slavama i kafanama lamentira nad svojom i našom nesrećom. Sto godina posle romana Čedomir Ilić obrazovana žena mora na mrarginu, doduše ne više kao seoska učiteljica, najpre zato što sela skoro da i nema, ali joj je položaj izvesno podređen vladajućem maskulinom principu. I dalje se masovno pije iz očaja i beznađa. Možda nam je čitanje Uskokovića danas neophodno kako bismo se suočili sa svešću da je sve isto, uz jednu tragičnu razliku. Nema one Uskokovićeve osvešćenosti, nema generacije buntovnih mladih ljudi, spremnih da stanu iza ideje koja vodi ka promeni. Ponovo nam je potrebna emancipacija, i borba za čoveka svesnog svoje uloge i snage.
Govoriti danas o davno skovanoj konstrukciji da je Uskoović tvorac beogradskog ili gradskog romana, moralo bi pre svega da nas dovede do pitanja kakva je sudbina građanstva ovde, šta je danas gradjanin i kakvom je stanju naša građanska svest. Ipak, lakše je govoriti o Uskokoviću kao nesrećnom piscu, školovanom u Ženevi, čiji je književni uspon prekinut ličnom odlukom tragičnog oktobra 1915. godine u Kuršumliji, gde se kao državni činovnik našao, zajedno sa Branislavom Nušićem, organizujući povlačenje iz Skoplja. I neće nam ta smrt biti povod da se makar malo odmaknemo od pojednostavljene slike herojske epopeje i prepoznamo očaj čoveka okruženog konfuzijom i prestravljenog raspadom koji oko sebe vidi. Lakše nam je da o tom činu govoimo kako o očaju rodoljuba, pa da potom dvadeset godina pokušavamo da napravimo bistu u gradu u kome je umro. Gradu u kome se rodio trebalo je mnogo više vremena i jalovih rasprava da bi se nekako postavila bista, rad vajara Vergovića. Tada se nekako ispod glasa govorilo o Uskokovićevom sukobu sa Dimitrijem Tucovićem, a sada se gotovo nigde ne spominje piščev jasan projugoslovneski stav i težnja za zemljom čiji nastanak neće dočekati.
Baviti se danas Uskokovićem, divna je, pomalo donkihotovska borba sa zaboravom, a na njega osuđujemo sve koji bi makar u naznakama mogli da nam pokažu sliku o nama drugačiju od predstave koju o sebi imamo.
Ružica Marjanović
Kompozitor o komadu
Sa muzičkog aspekta ovde je reč o muzičko scenskom delu koje na savremen način na bazi mjuzikla objedinjuje elemente te forme i opere. Kod oba navedena oblika radnja se donosi kroz pevanje, s tom razlikom da je kod mjuzikla prisutan i govoreni tekst , a kod opere nije. Stoga se specifičnost ovog dela ogleda s jedne strane u spoju principa izmene govorenog teksta i arija ili songova-tipičnog za mjuzikl, a s druge strane sama muzika po stilu počiva na temeljima klasičnog i neo-klasičnog instrumentalnog te opernog muzičkog leksika, a nadograđuje se drugim vrstama muzičkog izražaja, a partitura je pisana orkestralno.
Ovo muzički obimno muzičko-scensko delo čini: 20 arija i songova (15 većih i 5 manjih) te instrumentalna muzika, a to je sve originalno nova kompozitorova muzika te nije obrada niti varijacija nečeg već postojećeg - sve zajedno u trajanju : 135 minuta
(u delu se pojavljuju isključivo kao citati: 2 teme iz folklorne muzike Srbije, 2 teme iz kompozitorove "Opere furiose" i tema iz Offenbachovih "Hoffmanovih priča"- sve zajedno u trajanju :4 minuta.)
Kako se i sama forma mjuzikla u jednam svom segmentu u svom istorijskom razvoju okrenula prema ozbiljnim temema ( npr. "Jesus Christ Superstar" , "Les Miserables" , "Reppo the Genetic Opera" itd.) te se i tematski i muzički počela približavati operi kao muzičkoj drami, tako se ovo delo može smatrati jednim korakom u približavanju opernog izraza ka formalnoj strukturi mjuzikla kao takvog.
* Opereta nema u ovom delu neki uticaj. (Opereta : muzičko-scensko delo vedrog i zabavnog ugođaja (kako u pogledu teksta tako i muzike - radi se o vedrim i veselim muzičkim formama). Obično opisuje ulepšane i naivne životne priče te ljubavne zgode sretnog završetka. U operetama svi se nesporazumi i zapleti uspešno reše i niti jedan glavni lik nikad ne umire. Operete uvijek imaju sretni završetak.)
Polazeći uvek od svojih klasičnih muzičkih temelja, koji se u takvoj sintezi prikazuju bilo u strukturiranju klasične i neo-klasične forme i izraza pojedinih stavaka bilo u pogledu shvatanja muzike kao takve, tako i u ovom delu osim toga kompozitor koristi i kompozicijske postupke muzike 20 veka, kao i elemente tzv "contemporary music" ali isto tako i neoklasične elemente opere i belcanta, a takođe do formi bliskih alernativnoj muzici, nove autorove kompozicije u formama baziranim na leksiku izvornog folklora, te raznih drugih muzičkih elemenata.
Darko Hajsek
