Pejzaži oko njega nisu pitomiji, ljudi nisu prijateljskiji, dve od tri njegove kćeri nisu deca već demonske valkire... Međutim, sve to uopšte ne mora da bude tumačeno kao priča o pojedincu koji se nalazi na izmaku snaga. Dovoljno je da on bude čovek koji živi danas, u vremenu kada je evidentno, na našu žalost, da ne napredujemo na civilizacijskom nivou. Kada u najboljem slučaju – stagniramo. I ta stagnacija, ili činjenica da izbegavamo da se suočimo s njom, stvara prozračnu izmaglicu oko svih naših vidika. Na test se stavlja sama snaga zdravog razuma. Smelo, čak samoubilački. Dakle, ako Kralj Lir nije čovek koji broji poslednje minute, već neko ko drsko izaziva ljudsku prirodu odlukom da razdeli sve što ima (ne misleći na posledice), onda govorimo o prekom moćniku koji iz osionosti i puke sujete čak i ne sanja da će čovek u sukobu sa silama prirode uvek izaći kao gubitnik. Put do te spoznaje je dugačak. I Lir će ga preći noseći teret spoznaje koji je sam sebi nametnuo. Ne treba naravno zaboraviti da on nije jedini koji do istine dolazi „težim putem“. Sličnu sudbinu doživljavaju svi likovi koji se nadaju da je pravda „spora, ali dostižna“. Neki žele da po svaku cenu ostanu dosledni svojim principima, misleći da će na taj način povratiti ravnotežu, neki moraju da postanu „lude“ da bi shvatili koliko su budalasto traćili svoj život, neki moraju da oslepe da bi progledali... Nema poslednje milosti ali ima dostojne smrti. I što su oni fizički nemoćniji utoliko njihove duhovne moći rastu. U časovima poslednje rezignacije, ne očekuje se nikakav spas. „Što su muve za obesne dečake, to smo mi za bogove: ubijaju nas oni iz zabave“. Malo oporog humora. Čisto da sve ne bi izgledalo pesimističnije nego što inače jeste.
Dramaturška beleška
