-Da li je ovogodišnjih 7 predstava među boljim izborima u proteklih 20 festivalskih godina?
Ne mogu da odredim jer ne mislim isto kao što sam mislio pre 20 godina, nije isti trenutak. Pozorište je proizvod vremena u kome živimo. Kad se setim « Bureta baruta » pitam se da li je sad već legenda da je to bila fenomenalna predstava ili „U Potpalublju” ili „Život je san”, „Oblomov”, ili neke druge odlične predstave koje smo ovde gledali. Da li su ovogodišnje predstave bolje od njih, nisam siguran. Svaka predstava je bila najbolja u svoje vreme, svaka predstava ima svoj trenutak.

- Šta dobra produkcija ili postojanje dobrih 7 predstava znači za Festival?
Znači postojanost, kontinuitet. Samo jedne godine je selekcija bila dovedena u pitanje, a sve ostale su potvrđivale obrnuto. Uvek ima nezadovoljnih što potvrđuje da je i prestiž i snaga biti u selekciji značajnih pozorišta, velikih centara kao Sombor, Niš, Rijeka, Banjaluka, Sarajevo. Sama činjenica da svi žele da budu i ove godine potvrđuje da smo izabrali dobrih 7 i da ćemo nastaviti tim putem.

- Zašto je neka godina u pozorištu bolja od druge? Da li je to skup više činilaca, srećnih zvezda, ili je to neka posebna poruka glumaca kada naprave dobru predstavu?
Dobra predstava nikada se ne može svesti samo na ličnu inspiraciju glumca, jer oni tek dobijaju šansu posle premijere, to je moje mišljenje koje će neki osporiti. Glumci su „materijal“ koji reaguju na dobar tekst, na reditelja, dobre produkcijske uslove. Međutim, dosta para i svi ostali uslovi nisu garancija dobre predstave. Zašto je to tako, ne postoji dobar odgovor. Uzmimo za primer NP Beograd koje je godinama imalo dobre produkcijske uslove, pa nije imalo dobre predstave, a evo sada smo i svih 7 predstava mogli da dovedemo iz te kuće i ne bi bilo velike greške. To pokazuje da kada postoji veliki rad i dobri produkcijski uslovi, to ipak nije dovoljno, već je potrebna neka posebna nit.

- Kad već spominjete Nacionalni teatar, on je predstavom „Rodoljupci“ u režiji Andraša Urbana ove godine osvojio mnogo nagrada (U Novom Sadu tri Sterijine nagrade, zatim u Zagrebu, Sarajevu, Vršcu, Jagodini, Šapcu), ali te predstave nema na programu XXI JPF u Užicu, već su selektovane „Bela kafa“ i „Marija Stjuart“ .
„Rodoljupci“ su dobra predstava, ali smo bili na stanovištu da užička publika treba da vidi „Belu kafu“ koja nije bila na festivalima, a ravna je „Rodoljupcima“ i da dovedemo Acu Popovića koji je pomalo zaboravljen na našim scenama. A, eto, Narodno pozorište ga je postavilo na scenu. Moto ove selekcije jeste „Ovo je vreme iskočilo iz zgloba“, ali ja imam svoj moto: „Sva mora hoću pod svojim brodom, sva sunca hoću ovde u ovih 7 dana“. Želim dobro raspoloženje koje u pozorištima Srbije uprkos otežanim uslovima vlada, jer to su mesta rada, stvaranja, kreacije. Pozorište Srbije i regiona vodi Sizifovu bitku gde pokušava da se izbori sa supkulturom i potkulturom. Potkultura je, nažalost, na tronu, ona vlada, ima preovlađujući prostor u medijima, pa čak i sa nacionalnom frekvencijom, ali mi pokušavamo kroz predstave, kroz obrazovanje mladih i dugogodišnji rad, da sve vratimo u neke okvire. Konačno, mi ćemo tu bitku svakako dobiti. Amerikanizacija po svaku cenu, traženje profita u svemu vodi veštačkoj inteligenciji bez kontrole, GMO ishrani i vodi tome da jedan narod odlučuje šta je dobro za druge, a mi se tome protivimo. Želimo prostor apsolutne slobode. Ovaj Festival jeste sloboda i to zagovara.

- Na sceni će ove godine biti smešteni neki spektakli poput predstave „Na Drini ćuprija“.Da li to znači da užička sala može da primi sve, ili ima potrebe u narednom periodu za osavremenjivanjem?
Naša sala ne može da primi sve što se stvori u pozorištima u regionu zbog svojih gabarita i specifičnog tehničkog ulaza. Kada bi imali mogućnost da šleper uđe na scenu, da direktno vrši utovar - istovar i da scena sve to izdrži, mogli bismo na to računati. Kada bi imali 160 cugova koliko ima SNP u Novom Sadu odakle dolazi spomenuta predstava, mogli bismo da poredimo. Na njihovu scenu može da stane naša scena sa kompletnim gledalištem i o takvoj scenine možemo ni da sanjamo, niti imamo takvu ambiciju. Ono što možemo i o čemu razmišljamo je tehničko osavremenjavanje u smislu što više i što kvalitetnijih reflektora koji će trošiti manje struje, znači, mislimo na led rasvetu sa što preciznijim dimerima i što boljim sočivima za projekcije i tu kraja nema. Najkvalitetnija tehnika, na žalost, nije u pozorištima i drugim ustanovama kulture, već na promocijama političkih partija. To je upravo ona potkultura o kojoj sam govorio, koja se tu odražava, da najbolju tehniku koristimo za bizarne skupove gde se ponavljaju iste neostvarene priče u krug, a ne koristimo je na mestima koja mogu biti prostor kreacije i dosezanja novog.

- Prethodnih godina Festival je pratila rekonstrukcija pozorišta po fazama, a završavala se uoči početka manifestacije. Da li je tako bilo i ove godine, tj. šta je ostalo da se renovira?
Ove godine, na žalost, Skupština grada je skinula iz programa petogodišnju rekonstrukciju pozorišta zbog nedostatka sredstava. Mislim da NP Užice treba da nastavi sa rekonstrukcijom, jer ovo je jedna od najlepših zgrada, ona je simbol grada, a uz arhitekturu trga i pozorišta rasla je i savremena misao grada. Najlakše je prepustiti zubu vremena i dozvoliti da propadne. Mislim da racionalnim pristupom svemu tome, ne kažem da je pozorište najvažnije i da sa nama sve počinje i da se sve završava, ali da smo bitan elemenat u formiranju dobrog ukusa i formiranju činjenice da je sve podložno kritici i slobodnom razmišljanju, daje za pravo da ovo zaista bude mesto okupljanja svih ljudi bez obzira na njihove stavove, misli, razmišljanja, ljudi koji žele da ovaj grad ide brže napred i bude mesto gde će se primati gosti. Festival je pravi način i povod da se tako nešto desi.

- Ostavlja li traga JPF na užičke glumce?
Mislim da ovo pozorište ni približno ne bi doseglo ovaj rezultat da nema Festivala. On je pre svega sedmodnevna radionica za njih, jer zbog slabog materijalnog položaja glumci nisu u prilici da obilaze festivale po zemlji i inostranstvu. Nedovoljno je to gledati na internetu i na televiziji, potreban je neposredan kontakt sa drugima da bi se odredilo svoje mesto. Imamo priliku da na sceni ovog pozorišta učimo nove pristupe poslu, nove načine produkcije, tehnike, tehnologije, ne bi li se približili tom modelu. Pozorište menja svoj oblik i načine dejstva, prilagođava se ukusima nove publike u onoj meri da može da joj se približi i tu istu publiku povuče napred ka savremenijem društvu. Želimo upravo da budemo prepreka svim vrstama učmalosti i primitivizma i da budemo mesto za podsticaj za bistro razmišljanje koje vodi napred.

- Čini se da je JPF nakon 20 godina ušao u „sigurnu luku“. Ima li potrebe za menjanjem nečega u budućnosti?
Ne bih voleo da to iko shvati, jer mislim da „sigurna luka“ izaziva lenjost, a ona manje kreativnosti, a to je preduslov za primitivizam, za pretpostavke, a ne za rad, izučavanje i napredovanje. Mi želimo da radimo, napredujemo i vučemo sebe i društvo napred i zato kažemo da nije „mirna luka“, zaključuje Stamatović.