Okupljamo se da plačemo i da se sećamo; da se smejemo i promatramo; da učimo, afirmišemo,
zamišljamo. Da se divimo dostignućima tehnologije i ovaploćujemo bogove. Da nas ostave
bez daha naše mogućnosti poimanja lepote, saosećanja i monstruoznosti. Da osetimo energiju
i moć. Da slavimo bogatstvo naših kulturnih razlika i premostimo granice koje nas razdvajaju.
Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave. Ponikao iz zajednice, on nosi
maske i kostime naših različitih tradicija. Upreže naše jezike, ritmove i pokrete i otvara novi
prostor među nama.
A mi, umetnici koji radimo sa ovim drevnim duhom, mi osećamo izazov da ga urežemo u naša
srca, ideje, naša tela kako bismo otkrili stvarnost u svoj njenoj svetovnosti i blistavoj misteriji.
Ali, u ovoj epohi u kojoj se toliki milioni ljudi bore za opstanak, pate pod opresivnim režimima i
grabežljivim kapitalizmom, beže od konflikata i nevolja, u kojoj našu privatnost narušavaju
tajne službe, a naše re či kontrolišu nametljive vlasti; u kojoj su šume uništene, vrste
iskorenjene, okeani otrovani: šta smo mi to dužni da otkrivamo?
U ovom svetu nejednakih moći gde najrazličitiji hegemonijski slojevi pokušavaju da nas ubede
da su jedan narod, rasa, rod, seksualno opredeljenje, religija, ideologija, kulturni okvir
superiorniji od drugih, da li je zaista održiva ideja da umetnosti treba da budu odvojene od
društvenih agendi?
Da li mi, umetnici iz arena i sa scena, treba da se prilagođavamo prečišćenim zahtevima tržišta,
ili pak treba da iskoristimo moć koju imamo: da utremo put u srcima i pamćenju društva, da
okupljamo ljude oko sebe, inspirišemo, opčinjavamo i informišemo, i da stvaramo jedan svet
nade i saradnje otvorenog srca?
