Delo, u izdanju Sterijinog pozorja 2024. godine, sadrži 44 eseja. Kome je delo namenjeno i sa kakvom ste željom sve to publikovali čitaocima?

„’Ptica na gozbi’ nastala je na osnovu mojih prethodnih radova, koje sam ispisivao dugi niz godina. Neki su objavljeni u kulturnim rubrikama i časopisima, neki su ostali u mojoj fioci. Kada sam razgovarao sa Sterijinim pozorjem, direktorom Miroslavom Radonjićem i njegovim timom da to na neki način objedinimo, taj naslov mi se učinio najzanimljivim. To je, u stvari, parafraza jednog teksta ’Časnog bede’. Anglosaksonski teolog iz 8. veka govori o ptici koja ulazi u salu za gozbe, prolazi kroz tu salu, dok je samo taj jedan jedinstveni trenutak svetla, i onda nestaje ponovo u mrak. Takav je naš život. To je taj trenutak, a sve ono što je gozba, stoji kao mogućnost da se tom trenutku posvetimo. Za mene to je i pozorišna gozba. Za mene je to i prilika da sa te velike trpeze koju nam nudi pozorišna umetnost, bilo kroz istoriju, ali i kroz savremenost, na neki način participujem kroz ovih svojih četrdeset i nešto godina pozorišnog rada, i to je bio razlog zašto se ova knjiga na kraju našla uobličena. Svakako je preporučujem radoznalim, ne samo za pozorište, nego i za teme i iz oblasti politike, kulture, žanrova, gradova i svega drugog čime sam se posvećeno bavio u prethodnom periodu, a čime ću se, verujem, i u narednim godinama baviti.“

Ostalo je neispričanih priča?

„Ima puno neispričanih priča, ima priča koje me non-stop proganjaju, ima priča koje bih ispočetka govorio. Inspiraciju uvek pronalazim u nečemu što je stvarnost, ali i istorija. Ta veza između istorije, stvarnosti, mita, legende, ponekad i anegdote, i onog što je naš život — to je amalgam koji se nalazi u ovim pričama, u ovim esejima i beleškama.“
Poručili ste tokom predstavljanja knjige, pretpostavljam i u esejima, da nestaje ukusa. Jesmo li u opasnosti?
„Mislim da je to glavni zadatak umetnosti, jer u situaciji u kojoj smo u medijskoj kulturi preplavljeni raznim sadržajima, ja to često govorim ’medijskim đubretom’, ostati na svome i ostati u meri onih očekivanja koje pripadaju kulturi je veoma teško. Postoje različite koristi koje mi možemo imati od kulture. Postoje vrlo egzaktne koristi, one koje zovemo instrumentalne, ali postoje i one intrinzične, unutarnje koristi — ono što imate kada gledate pozorišnu predstavu, film ili izložbu, slušate kompoziciju, operu. Ta korist nije merljiva nikakvim kategorijama. Ona vas prosto prožima, menja, i vi iz pozorišne sale odlazite u noć sa nekim sadržajima koji ćete nositi čitav život. Ima sadržaja koji vas se tiču kratko vreme, ali ima onih koji vas trajno menjaju, i u tom smislu je umetnost i kultura veoma važna i koristi su brojne. Zato je važno investirati u kulturu, ulagati i bez nekad vidljivih efekata, jer znamo da su to ulaganja za generacije koje će tek doći i za generacije koje su u prilici da čuvaju naš jezik, da čuvaju našu kulturu, a samim tim i identitet.“

Jeste li optimista?

„Jesam, zato što ima taj Janus, bog koji je za neizvesnu budućnost, ali otvoren prema raznim mogućnostima. Nekada ne možete uhvatiti šta vam to nudi, ali vas pokreće. Šta ćete s tim? Tu je i fenomen ovih mladih. Oni su s tim svojim jako zanimljivim aktivnostima tokom ovih pola godine uspeli da izmene našu percepciju stvarnosti i da pomere ono što se nekad činilo nemogućim da se promeni. Promena se događa iz dana u dan i ona je vidljiva i lepo što je tako.“

S.V./J.P.

Bilten 61. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“