Ne predstavlja neko opšte mesto ako kažemo da danas živimo u opasnom vremenu. Velikih teškoća bilo je i ranije ali danas nam se čini da na razne načine zaista plešemo po rubu. Ne samo ovde, svuda. Svet se pretvorio u mračnu pozorišnu tragikomediju. Tehnološko i za čoveka neprijateljsko ubrzanje, ratovi i njihove posledice, nedostojan život, nasilje i apatija, čine tužnu fresku u koju svakodnevno gledamo. Ako je svet doveden do granice opstanka, onda ne možemo samo da se u očaju tešimo kako su za taj rub odgovorni samo neki, nego i svako od nas mora da preispita svoja dela, misli, reči i propuste. I zato ovogodišnje izdanje našeg pozorišnog festivala ne može da bude veselo, kao da se ništa ne događa. Ovaj festival je uvek želeo da pokaže kako svet i ljudi izgledaju, lepi ili ružni, ali verujemo, uvek nastojeći da otškrine i tračak skrivene ljudske nade i vrednog putokaza, kao što je pozorište uvek činilo. Nikada nismo nudili stajanje na barikadama ili revoluciju, ovakvu ili onakvu, nego pre neku vrstu intimnog prevrata, koji svako treba ako može sam da obavi u svojoj duši. Tako će verujemo biti i sada. Naš ovogodišnji slogan, „Parče hleba, parče neba“ i predstave okupljene oko njega, upućuje na misao da hleb može biti i nešto puno više od svakodnevne trke za preživljavanjem i da nebo ne mora biti u nedostižnim visinama nego tu među nama. Između nas i onog zaista vrednog što nam je na dohvat ruke nalaze se, tako je uvek bilo, sve naše zablude, krivi postupci i otrovno sebeljublje. O tome govore predstave koje ove godine nudimo sudu festivalske publike, uz uverenje da ćemo se uz njih moći preispitati, na tasu koliko jesmo i koliko zaista kao ljudi možemo biti.
Bojan Munjin
